О физичој култури нисам знала довољно, мислила сам да то није важно. Случајно сам на телевизији чула једну реченицу коју је професор Душко Илић рекао о томе да органи имају своје „вешање“, и да уколико унутрашњи мишићи абдомена нису утренирани, постоји опастост да дође до слегања органа у трбушној дупљи. На тај начин прво страдају жлезде (прво надбубрежна а потом и друге). У истом периоду сам чула од мајке једне младе одбојкашице која је после повреде колена, требало да напусти одбојку и да тад заврши каријеру, како је после рехабилитације у Профексу постала веома успешна одбојкашица у Америци.

 

Моји родитељи су имали озбиљне кардиоваскуларне проблема и друге здравствене проблеме и знала сам да је потребно да нешто предузмем како бих превентивно деловала на своје здравље. У први мах сам мислила довољно је да бар смањим 7 кг телесне тежине, и ако сам имала вишка бар 12 кг. После детљних дијагностичких анализа и разговора са професором Душком кренула сам на тренинге. Нисам знала шта ме чека. Да би се неке ствари у корену промениле и научиле, оне захтевају време и посвећеност, и да заправо то што Профекс нуди мора бити баш тако. Први месец је био изузетно успешан, смањила сам телесну тежину за 7 кг и веома заволела Профекс.

Посматрала сам пажљиво шта ми се ту нуди. Размишљала колико је велика привилегија да се са таквим једним научником ради. Много ми је значио сваки професоров коментар.

Usluga koju Профекс нуди – ту простора за грешку нема. Све остало је било до мене.

Треннзи су пролазили, мој живот се мењао у мени до тада непознатом правцу. Научила сам толико тога на тренинзима. Толико тога у саветима који су летели ка мени, али ни један површан и овлаш, сваки по мери и без грешке. Ваома брзо сам ушла у фазу да се сваком тренингu радујем и да веома срећна завршавам сваки тренинг. Наравно нису то само биле вежбе. Профекс као и све чине људи. У Профексу је свака личност посебна и чини ми се дивна на свој начин. Имала sam ukupno 72 тренинга од 150 мин. Замислите када са неколико тренера проведете толико времена, они постају на неки начин део вашег пута, део вашег живота.

Не знам кога пре да издвојим, али на пример срести profesora Владу Мрдаковића мислим да је лековито. Tакви сусрети потврђују да дивних људи има и да би било лепо да на пример од његове мајке учимо како се таква деца васпитавају. Ништа мање нисам помислила у сусретима са тренером Николом Лукићем са којим сам највише радила. Тренер код кога uвек урадим више. Морам поменути и још једену у многоме посебну личност Милоша Станишића, после сусрета са њим бивала сам не само охрабрена него и пуна нове снаге за успех. У ситуацијама кад сам превремено мислила да је све већ урађено, он је био ту да појасни, и то не тек тако“, већ на један суптилан начин који је карактеристика оних особа којима је стало до свега у вези са нама.  

У Профексу сам осим тренинга и здраве исхран, упознала врхунски рад, врхунски менаџмент. Никада ни код једног тренера нисам могла да приметим да је уморан, да је ентузијазам опао или нешто слично. Имам утисак као да они свој посао бескрајно воле, другачије се такав врхунски кавлитет не постиже.

Живела сам ван Србије дуго и посећивала центре за рекреативан спорт, али оно што Профекс има нигде нисам видела. 

Драги Профексовци хвала Вам што сам била део ваше свакодневнице, хвала за сваки тренутак радости, хвала на лепоти радне етике коју сам код вас видела, хвала на топлини, на разумевању, на пажњи, на поверењу које сте ми указали.

Привилегија је радити са тимом који води један научни геније као што је професор Душко.

Свако добро вам жели

Дијана Сајић.

 У Београду 16. јуна 2019. л. г. 

Pratite nas: