O fizičoj kulturi nisam znala dovoljno, mislila sam da to nije važno. Slučajno sam na televiziji čula jednu rečenicu koju je profesor Duško Ilić rekao o tome da organi imaju svoje „vešanje“, i da ukoliko unutrašnji mišići abdomena nisu utrenirani, postoji opastost da dođe do sleganja organa u trbušnoj duplji. Na taj način prvo stradaju žlezde (prvo nadbubrežna a potom i druge). U istom periodu sam čula od majke jedne mlade odbojkašice koja je posle povrede kolena, trebalo da napusti odbojku i da tad završi karijeru, kako je posle rehabilitacije u Profeksu postala veoma uspešna odbojkašica u Americi.

Moji roditelji su imali ozbiljne kardiovaskularne problema i druge zdravstvene probleme i znala sam da je potrebno da nešto preduzmem kako bih preventivno delovala na svoje zdravlje. U prvi mah sam mislila dovoljno je da bar smanjim 7 kg telesne težine, i ako sam imala viška bar 12 kg. Posle detljnih dijagnostičkih analiza i razgovora sa profesorom Duškom krenula sam na treninge. Nisam znala šta me čeka. Da bi se neke stvari u korenu promenile i naučile, one zahtevaju vreme i posvećenost, i da zapravo to što Profeks nudi mora biti baš tako. Prvi mesec je bio izuzetno uspešan, smanjila sam telesnu težinu za 7 kg i veoma zavolela Profeks.

Posmatrala sam pažljivo šta mi se tu nudi. Razmišljala koliko je velika privilegija da se sa takvim jednim naučnikom radi. Mnogo mi je značio svaki profesorov komentar.

Usluga koju Profeks nudi – tu prostora za grešku nema. Sve ostalo je bilo do mene.

Trennzi su prolazili, moj život se menjao u meni do tada nepoznatom pravcu. Naučila sam toliko toga na treninzima. Toliko toga u savetima koji su leteli ka meni, ali ni jedan površan i ovlaš, svaki po meri i bez greške. Vaoma brzo sam ušla u fazu da se svakom treningu radujem i da veoma srećna završavam svaki trening. Naravno nisu to samo bile vežbe. Profeks kao i sve čine ljudi. U Profeksu je svaka ličnost posebna i čini mi se divna na svoj način. Imala sam ukupno 72 treninga od 150 min. Zamislite kada sa nekoliko trenera provedete toliko vremena, oni postaju na neki način deo vašeg puta, deo vašeg života.

Ne znam koga pre da izdvojim, ali na primer sresti profesora Vladu Mrdakovića mislim da je lekovito. Takvi susreti potvrđuju da divnih ljudi ima i da bi bilo lepo da na primer od njegove majke učimo kako se takva deca vaspitavaju. Ništa manje nisam pomislila u susretima sa trenerom Nikolom Lukićem sa kojim sam najviše radila. Trener kod koga uvek uradim više. Moram pomenuti i još jedenu u mnogome posebnu ličnost Miloša Stanišića, posle susreta sa njim bivala sam ne samo ohrabrena nego i puna nove snage za uspeh. U situacijama kad sam prevremeno mislila da je sve već urađeno, on je bio tu da pojasni, i to ne „tek tako“, već na jedan suptilan način koji je karakteristika onih osoba kojima je stalo do svega u vezi sa nama.

U Profeksu sam osim treninga i zdrave ishran, upoznala vrhunski rad, vrhunski menadžment. Nikada ni kod jednog trenera nisam mogla da primetim da je umoran, da je entuzijazam opao ili nešto slično. Imam utisak kao da oni svoj posao beskrajno vole, drugačije se takav vrhunski kavlitet ne postiže.

Živela sam van Srbije dugo i posećivala centre za rekreativan sport, ali ono što Profeks ima nigde nisam videla.

Dragi Profeksovci hvala Vam što sam bila deo vaše svakodnevnice, hvala za svaki trenutak radosti, hvala na lepoti radne etike koju sam kod vas videla, hvala na toplini, na razumevanju, na pažnji, na poverenju koje ste mi ukazali.

Privilegija je raditi sa timom koji vodi jedan naučni genije kao što je profesor Duško.

Svako dobro vam želi

Dijana Sajić.

U Beogradu 16. juna 2019. l. g. “