25 godina Profex Akademije
NOVOSTI
Budite u toku sa svim najnovijim dešavanjima u vezi treninga, fizioterapije i PROFEX akademije.
Biljana – ne postavlja se pitanje da li je teško!
Biljana – ne postavlja se pitanje da li je teško!
Kako u današnje vreme pomoći deci da odole svim izazovima koje donosi veliki broj pekara, fast food-ova i različitih restorana sa nesvakidašnjom ponudom hrane visokog kalorijskog sadržaja? U našem novom blog tekstu, možete saznati kako su u tome uspeli Tara, Lana i njihova porodica!
Zapadnjačko radno vreme, kuhinja bazirana na sredozemnoj tradiciji, ljubav prema hrani i srpski mentalitet: zvuči kao savršena kombinacija za dobijanje kiolograma, to već zna više od 50% populacije u Srbiji koji ulaze u kategoriju gojaznosti. Kod dece nije mnogo drugačije. Roditelji na žalost ne stižu dovoljno vremena da posvete deci, naročito u većim gradovima, a to ostavlja posledice. Deca su prinuđena da hranu kupuju na putu od ili do škole. Čak i ako roditelji uspeju koliko toliko da održe korak, i pripremaju svakog dana zdrave i uravnotežene obroke, deca su u školi izložena velikoj količini nezdravih namirnica od svojih vršnjaka. Posebno se ističe nedovoljna količina kratanja i malo vremena provedenog u igri. Blistavi ekrani na telefonima, televizorima ili tabletima preuzimaju primat.
Biljana je u PROFEX dovela svoju stariju ćerku Taru zbog problema sa gojaznošću. Tara je brzo napredovala sledeći program profesora Ilića i za vrlo kratko vreme postigla fantastične rezultate. To je doprinelo tome da u PROFEX dođe i Tarina sestra Lana, koja se već nekoliko godina bavi sportom. Nakon detaljne dijagnostike, kao i kod sestre, i Lani je utvrđen višak kilograma, uz određene mišićne i motoričke nedostatke, koji su uticali na ukupan rast i razvoj, i pored bavljenja sportom.
Sada, nakon 6 meseci, Tara i Lana uživaju u potpuno novom telu, bez viška masnog tkiva i tečnosti. S obzirom da se i dalje razvijaju i rastu, PROFEX program pokazuje svoj puni potencijal, a rezultati će biti izraženi tek u godinama koje dolaze. Zdrave navike i pravi pristup životu, pomoći će sestrama Tari i Lani da se razvijaju na pravi način.
Da ipak nije sve bilo tako lako tokom trajanja programa, govore i reči majke: „Za sve vreme odvijanja programa roditelj mora da bude podrška i neka vrsta kontrolora da bi se postigli rezultati. Svako dete ima drugačiji odnos prema treninzima i režimu ishrane tako da je jednoj trebalo više podrške davati za treninge, a drugoj za istrajavanje u pravilnoj ishrani.”
Ipak, čovek treba pre svega da krene od sebe, odnosno od ličnog primera i ličnog stava po određenom pitanju, a to potvrđuje i Biljana: “Kada se roditelj odluči da treba da pomogne svom detetu u savladavanju prepreka (a to u ovom slučaju svakako jeste gojaznost i neaktivnost) ne postavlja se pitanje da li je teško. To jednostavno mora da se uradi zbog dobrobiti svog deteta i treba biti uporan u tome!”
Porodični dogovor je dao pravi rezultat. Svi su bili posvećeni jednom cilju, a takvu podršku su i deca osetila: „Kada je Tara krenula u PROFEX dogovorili smo se da ćemo se svi u kući hraniti u skladu sa predloženom ishranom što je uveliko olakšalo pripremu obroka, a samim tim to je bila podrška za Taru, a zatim i Lanu da istraju u planu ishrane. Uz mene, glavna za šporetom je bila i baka koja se sa mnom smenjivala u pripremi hrane. Za vreme letnjeg raspusta često su i devojčice same, dok sam ja bila na poslu, bile glavne kuvarice”, dodaje Biljana uz konstataciju da je dobro organizovano vreme bilo jako važno kako bi se sve postiglo – škola, učenje, treninzi.
Pitali smo Taru i Lanu šta im se najviše dopalo u PROFEX-u:
Tara: U PROFEX-u mi se svidja što se treneri smenjuju, jer se tako postiže ravnoteža. Treninzi su u početku programa bili teški, ali kako je vreme odmicalo i redovnim dolaskom na treninge, program vežbi bivao je manje naporan i na kraju sam sve vežbe savladavala bez nekog većeg napora. Sa trenerima je bilo zabavno jer vole da se šale i uvek su dobro raspoloženi.
Lana: U PROFEX-u mi se najviše dopalo hodanje po traci i osećaj da se krećem a u stvari stojim u mestu. U početku mi je bilo teško, ali s vremenom sam lakše savladavala vežbe i bilo mi je zabavno. Treneri su baš bili dobri i kad mi je bilo teško oni su mi davali podršku, a kad odradim neke teške vežbe pohvale me i ja onda budem ponosna na sebe.
Kada je u pitanju ishrana, Tara i Lana su potvrdile da su imale mnogo izazova u društvu svojih vršnjaka, ali da sada obraćaju pažnju šta i kada jedu. Da brza i nezdrava hrana posle nekog vremena mogu postati veliki teret, potvrdila nam je i Tara: „Desi mi se ponekad da pojedem nešto što ne bi trebala i tad se osećam grozno, a ponekad me boli i stomak od te nezdrave hrane”, i dodala da je ishrana njenih vršnjaka uglavnom loša i da retko ko ponese voće ili neku zdraviju vrstu užine u školu.
Lana je imala drugi problem, i dalje nije uspela u potpunosti da se odupre izazovima hrane koja joj šteti: “Još uvek mi je teško da se kontrolišem šta cu jesti tako da izbor hrane prepuštam roditeljima. Kad pojedem nešto što nije trebalo bude mi posle žao sto sam pogrešila.”
Za kraj Lana i Tara su imale i poruku za svoje vršnjake i njihove roditelje:
Tara: “Mojim vršnjacima preporučila bih da se redovno bave nekom vrstom fizičke aktivnosti i da manje vremena provode ispred bilo koje vrste ekrana (telefon, kompjuter, TV…), a njihovim roditeljima da svoju decu upućuju da vode zdrav i aktivan život. Ali ako su roditelji u to neupućeni mogu mnogo naučiti od stručnih ljudi koji se time bave, kao što su na primer profesor Ilić i njegova ekipa.”
Lana: “Ako je neko već postao debeljuca onda mora biti uporan i rezultat će sigurno doći. A još bolje bi bilo za svu decu da se potrude da se hrane zdravo i da se više kreću tako da ne dodju u situaciju da postanu debeljuce.”
Da rešavanje problema gojaznosti nije baš toliko jednostavno, pokazala je Biljana koja je još jednom istakla važnost odluke i odlučnosti roditelja, bez kojih deca na žalost ne mogu ništa postići: “Svim roditeljima koji primete da im deca postaju gojazna rekla bih da nije dovoljno da sporadično opomenu decu “Nemoj to da jedeš” ili “Jedi manje” već da se uhvate u koštac sa problemom gojaznosti, a to znači da je neophodno u velikoj meri korigovati ishranu dece i omogućiti im redovnu fizičku aktivnost. Jedno bez drugoga ne može dati zadovoljavajući rezultat.”
Tekst pripremio: Miloš Ubović
